Православно исповедање вере

Уместо увода
Православном исповедању вере

Књига која је пред нама, драги читаоче, јесте пророчка труба која свира и позива на будност и трезвеност. У наше дане припрема се до сада невиђена бура против православне вере и православне Цркве. На ту тему недавно је изашла из штампе књижица ђакона Генадија са насловом: А ШТА САД? Ова сада књижица може се сматрати наставком ове претходне, како по садржају тако и по ревности оних који одлучно, смело и неустрашиво устају у одбрану Православља од свејереси екуменизма. Благодаримо Богу Који у свако доба открива и показује своје верне и истини одане слуге своје. Њихов број у задње време све више расте, њихов глас све више личи на „глас вода многих“ који је у стању да пробуди успаване душе и савести којих, нажалост, и међу православнима има превише.

Посебно нас радује чињеница што ови нови сведоци истине следују Светим Оцима Цркве Божије из претходних векова, којима је верно и предањски следовао целога живота преподобни Јустин Поповић као савремени Отац Цркве, наш савременик, поникао и одгајен у крилу светосавске Српске Православне Цркве. Он је у неком смислу био претеча свих бораца за Веру и Цркву Православну, па и оних аутора текстова који изнети у овој књизи како би били охрабрење и подстрек свима који се истински осећају духовном децом Православља. Зато наводимо неколико сегмената из живота и рада оца Јустина, који се појављјује као светла звезда на своду Цркве Православне и који служи као путовођ за све оне који су се упутили из ове долине плача ка Царству Небескоме. Својим молитвеним, аскетским и подвижничким животом, својим богонадахнутим беседама, својим дубоко мисаоним књигама, отац Јустин је стао у ред са великим Оцима Цркве Православне. Требале би читаве књиге написати да би се живот и дело оца Јустина сагледали са свих страна. То, наравно, није могуће у једном кратком приказу. Стога, ми ћемо покушати да кажемо само неколико речи о оцу Јустину као савременом и свевременом Оцу Цркве, јер онај који је себе накалемио на питому лозу Господа Христа, доноси плод који се слаже у дуговековну ризницу, као што су то чинили сви свети Оци Цркве кроз векове.

Да бисмо, пак, схватили величину и дубину значења речи „Отац цркве“, потребно је да укратко кажемо неколико речи о томе, шта је то што краси оне који се удостојише тога узвишеног звања и части. По Предању Цркве, одлике Светих Отаца, углавном су две: 1. велика светост живота и 2. православно зрачење учењем. По речима једног савременог грчког богослова, „Оци Цркве су они велики горостаси благодати, који су продужили дело светих Апостола. Предани Христу душом и телом, опробани многоврсно на стази врлина, удостојили су се великог просвећења и правилно су управљали реч Истине својим живљењем, својим проповедима, и препуним божанске мудрости својим списима“. Они су остварили заповести Божије од највећих до најмањих, и зато су управо имали толико просветљену мисао, толико продоран умни узлет у тајне божанског откровења. Висина њихових богословских узлета, исправност и тачност њихових догматских одлука, објашњавају се једино тиме што су не само изучавали „дању и ноћу“ Свето Писмо, него углавном тиме што су живели и дисали њиме.

Да би истакла значај таквих Божјих људи, сама Црква је установила одређене празнике посвећене успомени оних Отаца који су учествовали на Васељенским Саборима и својим трудом допринели догматском изразу Вере Православне, бранећи је и штитећи од многих јереси које су повремено покушавале да ту веру искваре и промене уносећи учење „по човеку“ насупрот Богооткривеном учењу записаном и очуваном у Светом Писму и Светом Предању. Њих света Црква кити узвишеним изразима, као: „богоречити оружници војске Господње, пресветле звезде духовнога неба, необориве куле тајанственог Сиона, миомирисни цветови рајски, свезлатна уста Бога Речи, Никејска похвало, украси Васељене…“ Тим похвалама придружује се и отац Јустин, говорећи: „Ми не престајемо наглашавати да у Цркви најбоље мисле Свети Оци, јер они Духом Светим мисле“.

Црква Божија је вечно млада и никада не престаје да рађа и одгаја такве витезове Духа. Да је то и данас најочигледнија стварност, најречитије потврђује животни пут и дело оца Јустина, који је божански мудро и светоотачки верно остварио у потпуности оно што Свете Оце краси. За оца Јустина верност Предању и верност Оцима Цркве је једна и иста ствар. Верност Предању је и створила Оце, а Оци су опет сачували свето Предање. Једно без другога је немисливо и непостојеће. Код оца Јустина верност Предању се не састоји само у навођењу цитата из богате светоотачке ризнице, него првенствено у органском духовном срастању са њима и узрастању у тај мистички Богочовечански организам који се назива Црква „стуб и тврђава Истине“ (1. Тим. 3, 15). Отац Јустин је, дакле, живео Предањем и у Предању Цркве јер је светоотачко-предањски и живео, и мислио, и говорио, и писао.

Ако је једно од главних обележја Истине неизменљивост, јер је „истина“ увек и свуда „иста“ и равна себи, као што је и Бог неизменљив, јер је увек раван самом Себи, тако и код оца Јустина има једна црта која се тешко сусреће чак и код појединих великих Светих Отаца. То се показује у томе што је отац Јустин још од младости своје, од првих својих написаних и објављених редака, па до последње своје записане мисли, остао увек кроз цео свој плодни списатељски и мислилачки живот, веран самоме себи, или боље рећи Истини којој је предано и предањски служио, о којој је мислио и писао. И стил, и језик, и неустрашиви став када је у питању Истина и Предање Православне Цркве, чак и рукопис, остали су непромењени кроз цео његов живот. Он је био те ретке среће, или боље рећи милости и Промисла Божијег, да је од самог почетка ступио на прави пут следовања Господу Христу кроз следовање Светим Оцима и Светом Предању, и да са њега није свртао ни десно ни лево, ма у каквим се околностима и опасностима налазио. То је оно што особито очарава и привлачи оцу Јустину. Он је био, јесте и остаће светли пример исправног и усправног става којим се у Цркви живи и дела.

Многима је такав став оца Јустина личио на својеглавост, непокорност, сепаратизам и одударање од „општеприхваћених“ манира и норми тога времена. Много је због тога пострадао и био гоњен од немила до недрага, али се он свога пута није могао одрећи, јер тај пут није био његов но Христов, како је лично негде записао. Многи су га због тога осуђивали, осуђују га и данас, јер их је његов исправан еванђелски, апостолско-светоотачко-предањски став пекао као жеравица, јер им је сведочио, иако не увек речима, да су они, његови гонитељи, на погрешном путу, којега се нису хтели одрећи, јер им је пријатан и удобан. Отац Јустин је само о једном водио рачуна: „да се Богу не замери и да Његову Истину не изневери“. Шта ће људи мислити о његовом ставу и поступцима, није га се много тицало, јер је био спреман за Истину Божију претрпети и хиљаде смрти (његов лични израз), када би то било могуће. Зато се код многих савременика и познаника оца Јустина створило осећање, а неки то јавно изражавају, да је отац Јустин био и остао савест Српске Цркве, а ми би смо додали: и не само Српске. Јер он припада целој васељенски-католичанској Цркви, као уосталом и сви Свети Оци и и уопште Светитељи Божији. Ниједан Светитељ не остаје затворен у уске границе једног народа, или неке помесне цркве, зато што је он постао то што јесте живећи и спасавајући се у Цркви, у заједници „са свима Светима“, те свима и припада.

У том своме избору животног пута отац Јустин је имао незаменљиве учитеље и сјајне примере у лицу Светих Отаца Цркве Православне, особито пак светог Јована Златоустог, светог Макарија Египатског, светог Атанасија и Василија, светог Исака Сирина и Симеона Новог Богослова, и многих других. Као и ови Свети Оци, Отац Јустин се одликовао детињски чистом и искреном вером у Господа Христа, претачући ову веру у натчовечанске молитвено-аскетске подвиге, у којима је сав горео и сагоревао. Отац Јустин је непоштедним самоодречним подвизима (нарочито поста, молитве и суза), себе прерађивао у великог подвижника нашег времена, и зато се ваистину показао у свему сличан ранијим Светим Оцима подвижницима и правим Христовим богословима. Такав његов подвижнички живот и непрестане молитве праћене обиљем суза и унутарњих вапаја, и против његове воље, нису могле остати скривене и непознате, те су привлачиле и одушевљавале не само богочежњиве православне душе, него и неке иноверне који су имали прилике да оца Јустина изближе упознају.

Доследан и веран Светим Оцима како у животу тако и у позитивном учењу и излагању православне истине вере, отац Јустин им је не мање доследан у ставу и односу према јеретицима сваке врсте. Често је отац Јустин указивао и говорио против опасности која долази како од римске, унијатске пропаганде и насртаја, неприхватљивог за православног човека папизма и протенстатизма, тако и протв модерне и глобалистичке свејереси екуменизма, као и против нејеванђелског става неких православних представника.

Светомаксимовски је непоштедан отац Јустин према свакој јереси, а нарочито према савременом екуменизму, тој пошасти нашега времена. „Екуменизам је, по оцу Јустину, име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе… А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису ништа друго до јерес до јереси. Њима је заједничко име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека Господа Христа, а ове савремене европске јереси одстрањују васцелог Богочовека, и на његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма и осталих секти, чије је име легеон“. Из оваквог стања ствари светоотачки је логичан закључак оца Јустина да без покајања и ступања у истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о заједничкој чаши (Intercommunion-u).

Овакав став оца Јустина према јеретицима ниуком случају не значи мржњу, него крик христочежњиве душе због заблуде и пропасти оних за које је Христос умро на Крсту. То је израз верног следовања Светим Оцима и вековном ставу Цркве Првославне. Нема сумње, он само оваплоћује у своме животу и своме времену оно што је богонадахнуто изразио свети Максим Исповедник у речима: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу… Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље… Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив, јер ја не називам љубављу него ЧОВЕКОМРЖЊОМ и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“, што се управо у наше време увелико практикује.

Шта ли би тек отац Јустин рекао данас о припреми, документима и циљу одржавања тзв. Свеправославног и Великог Сабора, који за неколико дана почиње са радом на острву Криту, на коме се, очигледно припрема невиђена до сада издаја Православља управо од оних који су позвани и који су се заклели да га, „следујући Светим Оцима“ чувају. Отац Јустин сумирајући став и учење свих Светих Отаца о јеретицима, пише: „Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз Свете Апостоле, кроз Свете Оце, кроз Свете Саборе о јеретицима, јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може бити светих Тајни; поготову свете Евхаристије – те Тајне над Тајнама, јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као Тело Његово, и уопште све Богочовечанско. Признавање јеретицима светих Тајни, и општење са њима у светим Тајнама, нарочито у светој Евхаристији – то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и при том издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовечанске, Цркве Апостолске, Цркве Светоотачке, Цркве Светопредањске, Цркве Једине“.

После свега овога, сасвим је разумљива сета и негодовање оца Јустина против става појединих православних представника (патријараха и епископа) који олако прелазе преко овако предањског става Отаца, Сабора, Цркве према јеретицима, постајући и сами чланови и укључујући своје (помесне) Цркве у такозвани „Светски савет цркава“, који, по оцу Јустину, није ништа друго до скуп свих могућих јереси… Сви покушаји да се такви ставови бране или правдају „љубављу“ према јеретицима, „дијалогом љубави“. „жељом за јединством“ итд. нису ништа друго до инјекције наркотика за успављивање и умртвљење црквене свести код православних верника”. И закључује отац Јустин: „Не треба се варати: Суштина љубави је истина; и љубав живи истинујући“. Стога, нема „дијалога љубави“ без дијалога истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола у посланици Римљанима: „Љубав да не буде лажна“ (Рим. 12, 9).

Уопште узевши, отац Јустин и својим животом и својом усменом и писаном речју, на себи својствен и доличан начин благовести, поручује и у анамет нама оставља оно што су Оци Светих Седам Васељенских Сабора указали и потврдили као једини православни пут, пут Богочовечански, којим треба неустрашиво ићи кроз све тмине и помрчине овога века и света. Стога и ми, заједно са оцем Јустином, у хору Светих Отаца, исповедимо пред свима анђелима и људима: „Као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као шо се васељена сагласила, како је благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег … То је вера Апостолска, то је вера Отачка, то је вера Православна! Та вера утврди васељену“.

+Епископ АРТЕМИЈЕ